Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić


Zvao me ne­ki­dan u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­ho do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic. Znaš li, ka­že, za­što je Ni­ko­la Te­sla pred smrt pre­šao na islam? U hri­šćan­skoj te­o­lo­škoj za­jed­ni­ci pri­pa­dao je na­iz­mje­nič­noj stru­ji.
Ču­li ste i vi već to ne­vje­ro­vat­no ot­kri­će, da je čo­vjek ko­ji je iz­u­mio dva­de­set pr­vi vi­jek pot­kraj ži­vo­ta pri­mio islam. A vi­jest je za­i­sta ne­vje­ro­vat­na, i va­lja je ci­ti­ra­ti u cje­lo­sti. Elem: “Na­uč­nik Ni­ko­la Te­sla pred kraj ži­vo­ta pre­šao je na islam’’. Ovo je u Ro­ža­ja­ma, vid­no ner­vo­zan zbog pre­tre­sa na cr­no­gor­skoj gra­ni­ci i us­kra­ći­va­nja bo­rav­ka u Cr­noj Go­ri nje­go­vim pra­ti­o­ci­ma, ka­zao muf­ti­ja san­džač­ki Mu­a­mer Zu­kor­lić.
Ka­kve tač­no ve­ze išta s ičim ima u ovoj vi­je­sti – eks­klu­ziv­no ob­ja­vlje­noj u be­o­grad­skim „Ve­čer­njim no­vo­sti­ma’’, pa br­zi­nom ši­ro­ko­po­ja­snog in­ter­ne­ta pre­ne­se­nom u svim što­kav­skim me­di­ji­ma na svi­je­tu – va­ma, ja­sno, ni­je ja­sno. Ni­je vam ja­sno jer, ja­sno, ni­ste bla­go­slo­ve­ni Te­sli­nim ge­ni­jem, i ne ra­zu­mi­je­te taj­ne sve­mi­ra i čo­vje­ko­va uma, kao što ih ra­zu­mi­je muf­ti­ja san­džač­ki Mu­a­mer efen­di­ja Zu­kor­lić.
„Ne­dav­no je iz­bi­la ras­pra­va oko po­ku­ša­ja da se Te­sli­na ur­na iz mu­ze­ja pre­ne­se u hram Sve­tog Sa­ve. Ako na­sta­ve da se sva­đa­ju oko to­ga, ja ću mo­ra­ti da im ka­žem da je Ni­ko­la Te­sla mu­sli­man”, ob­ja­snio je u na­stav­ku Mu­a­mer Zu­kor­lić. „Pri­je smr­ti Te­sla je pri­mio islam, a ko­sti jed­nog mu­sli­ma­na ne smi­ju se uno­si­ti u cr­kvu!”
Ka­kve, da­kle, ve­ze s islam­skim ge­ni­jem Te­slom ima cr­no­gor­ska gra­nič­na po­li­ci­ja, ka­kve ve­ze ima uop­šte Cr­na Go­ra, zna­ju, eto, sa­mo dva uma na ci­je­lom svi­je­tu. Je­dan je umro pri­je se­dam­de­set dvi­je go­di­ne u so­bi 3327 nju­jor­škog ho­te­la ‘’New Yor­ker’’, a dru­gi je, eto, za­peo na srp­sko-cr­no­gor­skoj gra­ni­ci. Ste­no­gram ko­ji sli­je­di vjer­no je re­kon­stru­i­ran na te­me­lju no­vin­skih iz­vje­šta­ja.
– Žao mi je, efen­di­ja, ni­je­sam to ja iz­mi­slio, to je ru­tin­ska pro­ce­du­ra – ob­ja­šnja­vao je sta­si­ti cr­no­gor­ski gra­nič­ni po­li­ca­jac muf­ti­ji Zu­kor­li­ću, ko­pa­ju­ći po pr­tlja­žni­ku nje­go­vog BMW-a „pe­ti­ce”.
– Za­što on­da ne pre­tre­se­te i mo­ju prat­nju – na­lju­tio se ovaj.
–Za­to što oni i ne­će u Cr­nu Go­ru – li­je­no je do­ba­cio po­li­ca­jac iz pr­tlja­žni­ka – Od­bi­je­na im je do­zvo­la bo­rav­ka.
– Od­bi­je­na?!
– Bo­gu­mi jest.
–Pa jel’ vi zna­te da je Ni­ko­la Te­sla pred kraj ži­vo­ta pre­šao na islam – vid­no ner­vo­zan zbog pre­tre­sa na gra­ni­ci i us­kra­ći­va­nja bo­rav­ka nje­go­vim pra­ti­o­ci­ma efekt­no je na kra­ju po­en­ti­rao efen­di­ja.
Dru­ži­na Mon­ti­ja Paj­to­na, Ežen Jo­ne­sko i Da­nil Iva­no­vič Harms za­jed­no, da ih je bi­lo oku­pi­ti, ne bi do­mi­sli­li ble­sa­vi­ji skeč. I ne bi bo­lje ob­ja­sni­li tu­ga­lji­vu plit­kost bal­kan­skih mo­no­te­i­stič­kih du­hov­no­sti.
To s Ni­ko­lom Te­slom i isla­mom, da­ka­ko, ni­je ni­šta no­vo. Stvar je sen­za­ci­o­nal­no ot­kri­ve­na pri­lič­no dav­no, kad su ob­ja­vlje­na Te­sli­na pi­sma maj­ci Ge­or­gi­ni, zva­noj Đu­ka – u ko­ji­ma spo­mi­nje „ma­ur­sku tu­žba­li­cu” što mu od­ne­kud do­la­zi u sno­ve – i me­đu nji­ma ono opro­štaj­no, na­pi­sa­no pred nje­nu smrt, ko­je ve­li­ki iz­u­mi­telj za­vr­ša­va ova­ko: „Sad mi je i žao što ni­sam htio ni­kad da se dru­žim sa Tur­ci­ma, jer oni su iste ona­kve tu­žba­li­ce pje­va­li kao one iz mo­jih pra­sko­zor­ja. Sa­da se sje­ćam da su oni zna­li pu­no vi­še ne­go ja o svim ovim stva­ri­ma, ko­je tek sa­da spo­zna­jem. Za­lud mo­je go­di­ne pro­ve­de­ne u na­u­ci, kad ona bje­še ja­lo­va. Mo­li ta­mo za me­ne, Maj­ko, ako mo­žeš, tom ma­ur­skom tu­žba­li­com za iz­gu­blje­nu du­šu svo­ga si­ro­tog ne­u­kog si­na.”
„Ma­ur­ske tu­žba­li­ce” iz Te­sli­nih pra­sko­zor­ja, sad je ja­sno, za­pra­vo su eza­ni: ge­ni­je iz Smi­lja­na oči­to je maj­ku Đu­ku vi­dio u dže­ne­tu, gdje se mo­li za nje­go­vu „iz­gu­blje­nu du­šu”. Ma­lo, isti­na, zbu­nju­je što Te­sla svo­ja pi­sma maj­ci pi­še još pri­lič­no mlad, vi­še od pe­de­set go­di­na pri­je ne­go će i sam pre­se­li­ti na ahi­ret: ona­ko na­i­me lič­ki tvr­do­glav, svih tih pe­de­set go­di­na, umje­sto upra­vo ot­kri­ve­nom isla­mu, po­sve­ti­će upra­vo „ja­lo­voj na­u­ci”. Ne­će ga za­ni­ma­ti ni no­vac, ni dru­štvo, čak ni že­ne: u ži­vo­tu, ka­žu, ni­je do­ta­kao žen­sko ti­je­lo. Ža­li bo­že dže­net­skih dje­vi­ca, kad je ono pred smrt naj­zad od­lu­čio pri­hva­ti­ti islam.
Vi­đe­ni­ji ate­i­sti i ag­no­sti­ci kod nas, po­zna­ta je stvar, i ina­če islam pri­ma­ju pred smrt, i to taj­no, da ni­ko ne zna, ili ba­rem da se is­tra­ži­va­či i muf­ti­je mo­ra­ju po­lo­mi­ti da to ot­kri­ju. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, sje­ti­će­te se, be­o­grad­ski muf­ti­ja Ham­di­ja Ju­suf­spa­hić jav­no je ob­zna­nio ka­ko je i Jo­sip Broz u bol­nič­kom kre­ve­tu u Lju­blja­ni umro kao mu­sli­man, tre­ći put či­ta­ju­ći Kur’an. O de­ta­lji­ma, pak, Te­sli­nog pre­la­ska na islam ne zna­mo ni­šta, ne zna­mo je li u so­bi 3327 ho­te­la „New Yor­ker’’ pro­na­đen i Kur’an, zna­mo tek da je pe­de­set go­di­na ra­ni­je maj­ci po­vje­rio ka­ko u gla­vi ču­je eza­ne. Što bi opet zna­či­lo da je muf­ti­ja san­džač­ki bio u pra­vu i da je Te­sla islam, teh­nič­ki, ipak pri­mio pri­je smr­ti. Isti­na, pe­de­set go­di­na pri­je smr­ti, ali u či­sto teh­nič­ko-tran­scen­den­tal­nom smi­slu – a tu je Te­sla, je.iga, kod ku­će – ko god ikad pri­mi islam, pri­mio ga je pred smrt.
Sva­đi Hr­va­ta i Sr­ba oko to­ga či­ji je ne­sreć­ni Te­sla na­po­slet­ku su se ta­ko pri­dru­ži­li Bo­šnja­ci i Cr­no­gor­ci. Ka­ko tač­no Cr­no­gor­ci svo­ja­ta­ju ve­li­kog iz­u­mi­te­lja, ni­je još po­zna­to, ali va­lja vje­ro­va­ti muf­ti­ji san­džač­kom Mu­a­me­ru Zu­kor­li­ću, ko­ji im je, što god da su mu re­kli, “vid­no ner­vo­zan” sta­vio do zna­nja da je Te­sla umro kao mu­sli­man. Po­no­san valj­da na svo­ju hr­vat­sku do­mo­vi­nu, srp­ski rod i islam­sku vje­ru.
A ona bli­sta­va, okru­gla zlat­na ur­na u be­o­grad­skom mu­ze­ju vr­ti se kao Ko­lum­bo­vo ja­je. Ubio se ne­sreć­ni Te­sla da nam osvi­je­tli dva­de­set pr­vi vi­jek, naj­ve­ći umo­vi čo­vje­čan­stva i se­dam­de­set go­di­na ka­sni­je lu­ta­ju bes­pre­gled­nim pro­stran­stvi­ma sve­mi­ra u nje­go­voj gla­vi, po­ku­ša­va­ju­ći ba­rem iz­da­le­ka ra­zu­mje­ti ono što je on ra­zu­mio, što je još htio i što je još mo­gao, a nje­go­ve na gr­ba­vom Bal­ka­nu od sve­ga za­ni­ma sa­mo ko­je mu je vje­re bio otac Mi­lu­tin, ko­je na­ci­je maj­ka Đu­ka, a ko­jeg je­zi­ka eza­ni iz nje­go­vih sno­va.
Vi­še tran­scen­den­tal­nog ima u jed­nom na­vo­ju Te­sli­nog elek­tro­mo­to­ra ne­go u cje­lo­kup­nim sa­bra­nim ra­do­vi­ma kom­plet­nog Sve­tog ar­hi­je­rej­skog si­no­da što Te­sli­noj ur­ni tra­ži mje­sto u por­ti hra­ma Sve­tog Sa­ve, vi­še je du­hov­nog u jed­noj Te­sli­noj utič­ni­ci ne­go u svim hut­ba­ma i knji­ga­ma muf­ti­je san­džač­kog Mu­a­me­ra Zu­kor­li­ća, što od Te­sli­nog pe­pe­la sla­že ko­sti, pa ih iz Sve­to­ga Sa­ve se­li valj­da na Ko­va­če, po­red rah­me­tli Ali­je: vi­še je bo­žan­skog, naj­zad, bi­lo u ono­me go­lu­bu što ga je onaj sta­ri pra­vo­slav­ni mu­sli­man hra­nio u Bryant par­ku.
Ali, šta bi o to­me mo­gle zna­ti na­še vid­no ner­vo­zne sve­šte­ne gla­ve, či­ji je duh kra­tak ta­man kao krat­ki spoj, onaj iz­me­đu pre­tre­sa na cr­no­gor­skoj gra­ni­ci i Te­sli­nog bez­gra­nič­nog, ne­do­ku­či­vog uma?
Pe­šča­nik.net